Ова студија представЉа кратку анализу потреба и разлога за поновно увођење стамбене политике у изворне надлежности локалних самоуправа и повратак у управне структуре на националном и на локалном нивоу. 

Пост-социјалистичка транзиција Србије у стамбеној политици се огледа у готово потпуном напуштању јавне интервенције и препуштању становништва слободном тржишту: неолиберални економски концепт, уз дерегулацију стамбеног законодавства. 

Уз огромна залагања отпочело се са процесом изградње нових институција – локалних градских и општинских стамбених агенција, те је до 2008. конципиран и тестиран нови систем инструмената непрофитног, нетржишног, односно социјалног становања – како је то касније дефинисано и Законом о социјалном становању (донетим 2009. год.) који на републичком, а посебно на локалном нивоу, уводи значајне и конкретне надлежности у успостављању основних инструмената јавне интервенције у стамбеној политици. Ове инструменте већ има један број градова и већих општина у Србији и поставило се и отворено питање редефинисања изворних надлежности у области становања у Закону о локалној самоуправи. Ова анализа би управо требало да да допринос афирмативној одлуци за проширењем садашњих надлежности.