Ovaj članak je objavlјen u časopisu za javnu upravu i lokalnu samoupravu – Agenda br. 04/2011., koji izdaje Palgo Centar iz Beograda. Ovaj broj Agende obuhvatio je teme iz stambene i socijalne politike, ekonomije, urbanog marketinga, itd.
 

Posle masovne privatizacije društvenog stambenog fonda tokom prve polovine 1990-ih godina, u Srbiji je rešavanje stambenih potreba potpuno prepušteno tržištu, a za poželјni vid stanovanja u novom društveno-ekonomskom sistemu smatra se isklјučivo stanovanje u sopstvenom stanu. Istovremeno, tržište stanova je ograničeno, uslovi kreditiranja nepristupanči pa je tako kupovina stana na tržištu nedostupna najvećem delu stambeno ugroženog stanovništva. 

Iz tih razloga veliki deo onih domaćinstava koji bi želeli da poseduju stan, nisu to u mogućnosti i prinuđeni su da iznajmlјuju stan na tržištu, koje je opet gotovo u celosti u sivoj zoni, formalno i praktično neregulisano. Stanovanje pod zakup u privatnom sektoru je bilo zanemareno još za vreme socijalizma, kada se takođe odvijalo neformalno. Posledica takvog stanja je da ni zakupci ni stanodavci nemaju pravnu sigurnost i praktično se snalaze bez ikakve podrške i zaštite države, a država ne ubira porez. Iako ne postoje dovolјno jasni statistički podaci, procenjuje se da u gradovima Srbije od 10% do 25% domaćinstava živi u iznajmlјenom stanu. 

Stoga je neophodno da se formuliše javni interes u oblasti stanovanja i stambena politika vrati u oblast javne intervencije. Paralelno sa izradom propisa koji bi uredili tržište stanovanja pod zakup bilo bi potrebno i izgraditi i odgovarajuće institucionalne kapacitete u javnom i privatnom sektoru, obezbediti podsticaje, ali i sankcije, uvesti mere nadzora i podržati udruživanje zakupaca stanova. Bez takvog celovitog pristupa ovaj sektor se neće razvijati i značajan deo populacije ostaće u potpuno podredjenom položaju u odnosu na vlasnike stanova.