По завршетку масовне приватизације друштвених станова општи је став, како власти тако и грађанства, да је једини пристојан начин становања поседовати сопствени стан, услед чега држава обимно стимулише куповину станова. Овакав концепт, потпуно супротан свакој развијеној стамбеној политици, има за последицу да највећи део становништва са нерешеним стамбеним потребама нема шансу да свој проблем реши на адекватан и достојанствен начин. Процењује се да у Србији под закуп станује око 20% становништва у градовима. Овај стамбени сектор је неформалан и може се оценити као сива економија, док правну сигурност у том послу немају ни закупци ни закуподавци. 
 

Развијене државе једнако важно третирају својим политикама оба основна облика становања – под закуп и у личној својини, нудећи стамбене опције за сваку друштвену групу. Стога постоји нужност да се у Србији афирмишу вредности становања под закуп и радикално унапреди релевантни законски и институционални оквир, што је у директној функцији смањења сиромаштва, социјалне кохезије, економског раста, па тако и укупног развоја државе. Ова публикација даје основни увид у појмове који карактеришу област становања под закуп, најраширеније заблуде и карактеристичне проблеме овог сектора у Србији и настоји да прикаже начелне правце за његово регулисање и унапређење.