Овај чланак је објављен у часопису за јавну управу и локалну самоуправу – Агенда бр. 04/2011., који издаје Палго Центар из Београда. Овај број Агенде обухватио је теме из стамбене и социјалне политике, економије, урбаног маркетинга, итд.
 

После масовне приватизације друштвеног стамбеног фонда током прве половине 1990-их година, у Србији је решавање стамбених потреба потпуно препуштено тржишту, а за пожељни вид становања у новом друштвено-економском систему сматра се искључиво становање у сопственом стану. Истовремено, тржиште станова је ограничено, услови кредитирања неприступанчи па је тако куповина стана на тржишту недоступна највећем делу стамбено угроженог становништва. 
 

Из тих разлога велики део оних домаћинстава који би желели да поседују стан, нису то у могућности и принуђени су да изнајмљују стан на тржишту, које је опет готово у целости у сивој зони, формално и практично нерегулисано. Становање под закуп у приватном сектору је било занемарено још за време социјализма, када се такође одвијало неформално. Последица таквог стања је да ни закупци ни станодавци немају правну сигурност и практично се сналазе без икакве подршке и заштите државе, а држава не убира порез. Иако не постоје довољно јасни статистички подаци, процењује се да у градовима Србије од 10% до 25% домаћинстава живи у изнајмљеном стану. 
 

Стога је неопходно да се формулише јавни интерес у области становања и стамбена политика врати у област јавне интервенције. Паралелно са израдом прописа који би уредили тржиште становања под закуп било би потребно и изградити и одговарајуће институционалне капацитете у јавном и приватном сектору, обезбедити подстицаје, али и санкције, увести мере надзора и подржати удруживање закупаца станова. Без таквог целовитог приступа овај сектор се неће развијати и значајан део популације остаће у потпуно подредјеном положају у односу на власнике станова.